Category Archives: Procesuiranje – EU i region

SLUČAJEVI “VISOKE” KORUPCIJE U SLOVENIJI

 

Prema izveštaju organizacije Transparency International, Slovenija je načinila značajan iskorak u jačanju svog sistema borbe protiv korupcije od prijema u EU 2004. godine, u čemu je posebno važnu ulogu odigrala odgovarajuća državna agencija. Medutim, prema istom izveštaju, čak 93% ispitanika smatra da je korupcija u poslednje tri godine porasla ili makar ostala na istom nivou. Kao oblast u kojoj, prema komparativnoj studiji 25 evropskih zemalja, Slovenija pokazuje najveće znake ugroženosti, navodi se finansiranje političkih partija. To ukazuje na problem sa korupcijom na visokom nivou, o čemu svedoči afera Patrija, kao i najnovija istraga o privrednom kriminalu i korupciji, prilikom koje je pritvoren i gradonačelnik Ljubljane Zoran Janković, zajedno sa još pet osoba…

Slučaj „Patrija“

Slovenačko tužilaštvo podiglo je optužnicu protiv Janeza Janše 6. avgusta pred regionalnim sudom u Ljubljani”, izveštavao je nedeljnik “Mladina” u svom izdanju iz avgusta 2010. U tekstu se navodi da je Janša optužen za “davanje ili primanje mita ili obećanja o mitu”. “Mladina” piše da je Janša tokom pregovora o ugovoru vrednom 278 miliona evra sa finskom kompanijom “Patrija” prihvatio obećani mito od kompanije za svoju Slovenačku demokratsku stranku (SDS).Tadašnji slovenački premijer nije se sastao lično se predstavnikom “Patrije”, a mito je ugovoren putem posrednika, dodaje se u tekstu. Janša je sa “Patrijom” 2006. godine sklopio ugovor o kupovini 135 oklopnih vozila, što je do danas najveći slovenački vojni ugovor. Nekoliko sedmica pre izbora 2008. godine, finska televizija objavila je da je nekoliko visokih slovenačkih funkcionera, uključujući Janšu, primilo mito od “Patrije”. Pred sudom u Beču je juna 2011. godine pokrenut postupak protiv Hansa Volfganga Ridla, trgovca oružjem i posrednika u kupoprodaji naoružanja između Slovenije i finske kompanije Patrija, čiji je predstavnik u tom poslu bio. Optužnica ga tereti za davanje mita, ali i još pet dela, uključujući industrijsku špijunažu, kriminalno udruživanje i utaju poreza. Gdin Ridl se sumnjiči da je preko svog saradnika austrijsko-slovenačkog preduzetnika Valtera Volfa poznaniku premijera Janše Jožeu Zagoženu ili nekom drugom njegovom čoveku od poverenja u Sloveniji 15. februara 2007. predao 900 000 evra. Zapravo je Ridl od Patrije dobio 3,6 miliona, od kojih je 2,3 miliona trebalo da prenese na račun svog saradnika Volfa. Transakcija, međutim, nije uspela, kako je banka blokirala račun zbog sumnje da je reč o pranju novca. Deo novca je u gotovini podigao Ridl i predao Volfu, a deo je preko računa Volfove firme sa sedištem u Lihtenštajnu i preko računa njegovog saradnika konačno stigao do Volfa. Pored njega optužnica tereti još 3 lica. U Sloveniji je optužnica podignuta protiv 5 osoba uključujući i bivšeg-sadašnjeg premijera Janeza Janšu, koji je tvrdio da je žrtva svojih političkih protivnika.

Kako je B92 preneo TANJUG-ov izveštaj, pri sklapanju ovog posla, vrednog 278 miliona evra, namera je bila da se, kako se navodi u optužnici, slovenački ponuđač “Sistemska tehnika” izbaci iz igre. Zbog nedostatka čvrstih dokaza austrijski tužilac Folkert Sakman je rekao da se “ne radi o privrednoj krimi priči, već o realnosti”, koja se, za razliku od televizije, ne rešava za dva sata, već je bilo potrebno tri godine. Optužnicu on zasniva pre svega na izjavama menadžera za prodaju “Patrije” Eirja Nitjnena, koji je finskim istražnim organima rekao da je deo novca uplaćen firmi Ridla bio namenjen za mito slovenačkim strankama. Nitjnen je potvrdio da je početkom avgusta 2005. godine o tome razgovarao s Ridlom.

Tužilac Sakman je priznao da ne postoje dokazi da je taj novac stvarno dospeo do Slovenije, jer je podizan u gotovini i tako i predavan. “Nećemo moći prikazati fotografije kao dokaze. Međutim i sam pokušaj podmićivanja je krivično delo”, naglasio je tužilac. Sakman je rekao da je Ridl, na primer, 2007. sa računa u jednoj bečkoj banci od svog prijatelja podigao 900.000 evra i posle dva dana otputovao u Sloveniju.  tužilac je rekao da je dogovor o mitu postignut leta 2005. i sa Janšinom “desnom rukom” – Jožeom Zagoženom i s visokim oficirom slovenačke vojske Tonetom Krkovićem.

Advokat optuženog Ridla naglasio je u svom izlaganju da tužilaštvo ne poseduje nikakve dokaze, iako je više evropskih država četiri godine istraživalo čitav slučaj. On je naglasio da “Patrija” nije pobedila na tenderu zbog navodnog mita, već zbog zahteva NATO-a i zato što su tenkovi te fabrike odgovarali tim standardima.

Suđenja poput ovog za korupciju na visokom nivou su izuzetno važna za jačanje institucija pravne države i vladavine prava. Ukoliko policija, tužilaštvo ili sudstvo ne urade svoj deo posla, na taj način ugrožavajući mogućnost donošenja presude, narušavaju i poverenje građana u zemlji, ali i poverenje stranih partnera. O poteškoćama u slučaju Patrija, slovenački Dnevnik je istakao da predugo trajanje procesa utiče na slabljenje medijske pažnje, čemu su doprinela odlaganja poput, posebno indikativnog, odlaganja saslušanja pre poslednjih parlamentarnih izbora u toj zemlji. Tada se Janšinom SDS-u, prema istraživanjima javnog mnjenja, smešila pobeda. Nakon perioda između 2002. i 2008. godine. kada je bio na vlasti, Janša se na čelu slovenačke Vlade ponovo našao 10. februara ove godine. Pored odlaganja, kako je ukazala sutkinja Barbara Klajnšek, javljali su se i tehnički problemi u vezi sa dostavljanjem sudskih poziva. Dnevnik prenosi izjavu Poverenice za informacije Slovenije Nataše Pirc Musar koja je podvukla negativnu percepciju takvih problema i ponašanja predsednika Vlade, koje ocenjuje kao neodgovorno spram vladavine prava u toj zemlji.

Slučaj „Šuštar“

Bivši državni sekretar ministarstva ekonomije Boris Šuštar je 2008. godine osuđen na šest godina zatvora zbog zbog zloupotrebe službenog položaja i korupcije. On je primao naknade od firmi u zamenu za pomoć u dobijanju sredstava državnih fondova i zajmova ministarstva gde je bio na funkciji od 1997. do 2000. godine. Pritvoren je nakon policijske akcije u središtu Ljubljane kad je kod njega nađen obeleženi novac. Njegov pomoćnik Stanislav Droljc osuđen je na godinu i po dana zatvora. Za Šuštara je optužba tražila kaznu na koju je i osuđen, dok je njegov pomoćnik, koji je, prema optužnici, bio njegova veza sa kompanijama, osuđen na kaznu kraću za 6 meseci od one koju je tražila optužba.

Prethodno je Šuštar već bio osuđen na 18 meseci zatvora u drugom slučaju korupcije, ali je pušten iz zatvora u martu iste godine. On je najviši državni službenik osuđen za korupciju u toj zemlji.

Pre izricanja presude Šuštar je otputovao u Kanadu, gde je uhapšen na osnovu međunarodne poternice kada se prijavio birou za imigraciju u pokušaju da dobije politički azil. Njega su predstavnici slovenačkog Interpola ispratili iz Kanade u Sloveniju. Izručenje se odužilo jer Slovenija i Kanada nisu imale sporazum o izručenju. Iz tog razloga je njegovo vraćanje u domovinu bilo moguće tek nakon što je on pristao da se postupak izručenja ubrza i skrati predviđena zakonska procedura. Sutkinja i voditeljica krivičnog odeljenja Okružnog suda Tatjana Skubic na saslušanju je proveravala da li postoji osnovana sumnja da će ponoviti beg. Šuštar se žalio na odluku o pritvoru koja mu je bila uručena čim je stigao u domovinu, o čemu je odlučivao Viši sud. Njegov povratak izveden je u strogoj tajnosti, a za njega nije znala ni tužiteljica Jožica Boljta Brus koja je sastavila optužnicu protiv njega.

On je tužio državu zbog posledica suđenja te od nje tražio odštetu od 800 000 evra. Šuštar tvrdi kako su ga oštetila tri neistinita navoda, tačnije da je od društva Stilles zahtevao da mu besplatno uredi kuću, optužbe o pranju novca od strane tadašnjeg direktora Kancelarije za spečavanje pranja novca Klaudija Stroliga te optužbe iz preduzeća Mycycle o uceni. Zahtev za odštetu temelji na tvrdnji da su mu bila blokirana i sredstva koja nisu bila sporna, odnosno čije je poreklo dokazao i na koja se optužnica nije odnosila i to u periodu od 8 godina.

Slučaj ’Čista lopata’’

Sedam od osam optuženih u aferi “Čista lopata” osuđeno je pred ljubljanskim okružnim sudom u martu ove godine na zatvorske kazne između deset i 29 meseci zbog primanja i davanja mita prilkom prikupljanja ponuda za gradnju kontrolnog tornja na ljubljanskom aerodromu Jože Pučnika, objavio je slovenački poslovni dnevnik Finance. Suđenje je počelo 22. oktobra 2010. godine, a bilo je obeleženo, prema pisanju Dela, optužbama za nelegalno postupanje policije i zdravstvenim problemima optuženog Zidara. Odbrana je zahtevala da se odbace dokazi prikupljeni prisluškivanjem telefonskih razgovora optuženih.

Među osuđenima su Ivan Zidar, predsednik uprave građevinskog preduzeća SCT, Dušan Črnigoj predsednik uprave građevinskog preduzeća “Primorje” i Hilda Tovšak, predsednica uprave Slovenačkih auto-puteva. Optužbe je oslobođen samo Ivan Kroflič.

Tomaž Žibert, savetnik javnog preduzeća Kontrola vazdušnog saobraćaja, osuđen je za dva krivična dela na ukupnu kaznu od dve godine i pet meseci zatvora i novčanu kaznu od 15 hiljada evra. Ivan Zidar, bivši čelnik građevinskog poduzeća SCT i Dušan Črnigoj, bivši čelnik GP Primorje, osuđeni su na zatvorske kazne od godinu dana i pet meseci i novčane kazne od po 11 hiljada evra. Bivša čelnica Vegrada Hilda Tovšak osuđena je na godinu dana i dva meseca zatvora te novčanu kaznu od 10 hiljada evra. Ivan Demšar dobio je godinu dana zatvora i kaznu od 8 hiljada evra, Borut Farčnik deset meseci i šest hiljada evra, a Srečko Gabrič deset meseci i novčanu kaznu od sedam hiljada evra. Ivan Kroflič oslobođen je optužbe da je pomagao Tovšakovoj pri davanju mita. U septembru je svih sedam osuđenih u slučaju ’’Čista lopata’’ uložilo žalbu na presudu izrečenu krajem marta.

Slučaj „Stožice“

Nova istraga o korupciji na visokom nivou u toj zemlji objavljena je protekla sedmice. Lider slovenačke opozicije i gradonačelnik Ljubljane Zoran Janković priveden  je 28. septembra u jednoj od najvećih istraga o korupciji, zajedno sa još petoro osumnjičenih, javljaju slovenački mediji, a prenosi Politika. Pored Jankovića, uhapšeni su i njegovi sinovi Jure i Damjan. Nacionalni istražni biro je zajedno sa policijom i istražiteljima, izvršio pretres kuća na 23 lokacije u području Ljubljane, uključujući kuću gradonačelnika Jankovića, kao i kancelarije Gradske skupštine, prenela je agencija STA. Policija je saopštila da je šest osoba pritvoreno, u sklopu istrage o privrednom kriminalu i korupciji, koja traje godinu i po dana. Zvaničnici u Ljubljani su potvrdili da su gradske kancelarije pretražene i zapečaćene i da je zaposlenima bio onemogućen pristup radnim mestima. Pretražene su i kancelarije kompanija povezanih sa Jankovićevom porodicom, kao i firma „Grep”, koja je učestvovala u izgradnji sportskog kompleksa „Stožice”. Dnevni list „Finance” citirao je neimenovanog policijskog zvaničnika koji je rekao da su meta istrage transakcije u nekretninama i poslovima oko sportskog kompleksa „Stožice”. Mediji su u avgustu pisali da je Poreska uprava osumnjičila Jankovića za zloupotrebu službenog položaja, falsifikovanje poslovnih papira i prevaru kreditora, podsetila je agencija STA. Janković i njegova koalicija „Pozitivna Slovenija” osvojili su najveći broj glasova na parlamentarnim izborima u decembru prošle godine, ali Janković nije uspeo da formira vladu.

Potpuna nezavisnost sudstva je preduslov efikasne borbe protiv korupcije, koja, ukoliko taj preduslov nije ispunjen, često poprima oblike političkog revanšizma. To naravno ne znači da su sami procesi čisto politički motivisani, nego da se indikativnom može smatrati činjenica da se pokreću tek onda kada se pojedinci, poput Janše, koji su osumnjičeni za korupciju na visokom nivou više ne nalaze najvišim državnim pozicijama. Ishod ovih procesa će, svakako, imati veliki uticaj na kako nezavisnost i autoritet sudstva, tako i na borbu protiv korupcije u toj zemlji u budućnosti. 

Izvori:
Transparency International
Mladina
TANJUG, B92
Vienna Online                                              by Slavko Arsović

Slovenija – Pravosuđe i korupcija

LEKCIJE OD BALKANSKOG SUSEDA – SLOVENIJE

 Slovenija je postala vodeća zemlja Balkana kada je reč o borbi protiv korupcije. Prema podacima organizacije Transparency International, Slovenija je rangirana kao 27. zemlja prema indeksu percepcije korupcije. U proteklih 10 godina, Slovenija je konstantno poboljšavala svoju ocenu na indeksu korupcije, sa 5.2/10 2002. godine na 6.4/10 2010. godine. Ovaj rezultat je posledica nekoliko promena u zakonodavstvu uključujući oblast pravosuđa, koje je ova država preduzela od pristupanja GRECO-u Saveta Evrope i napredovanja ka Evropskoj uniji.

 Korupcija u Sloveniji od 2000. godine

Evropska Unija (u svojim redovnim izveštajima o napretku Slovenije pre pristupanja EU iz 1998, 1999, 2000. i 2001), Savet Evrope (u GRECO evaluacionom izveštaju iz 2000), kao i druge međunarodne organizacije i mnogi domaći analitičari su istakli da korupcija u Sloveniji nije problem koji predstavlja značajnu pretnju društvu i demokratiji u toj zemlji. Međutim, rangiranje i percepcija javnosti imaju negativan trend. Pored toga, dok postoji malo dokaza o ozbiljnoj korupciji u bilo kojoj oblasti, a slabost institucija koje su nadležne za sprovođenje i nadzor u kombinaciji sa određenim aspektima kulturnog nasleđa mogu stvoriti okruženje podložno korupciji.

Ipak, Slovenija nije ostala neaktivna. Postala je deo grupe država protiv korupcije Saveta Evrope (GRECO) i potpisnica Konvencije Saveta Evrope o pranju, traženju, zapleni i oduzimanju prihoda stečenih kriminalom i građanske i krivične konvencije o korupciji. Ona je takođe pristupila OEBS-ovoj Radnoj grupi za borbu protiv podmićivanja stranih javnih funkcionera u međunarodnim poslovnim transakcijama i Konvenciju OEBS-a o borbi protiv podmićivanja stranih javnih funkcionera u međunarodnim poslovnim transakcijama. Pored toga, EU je dala još jedan podsticaj za zemlju da se bori protiv korupcije kako bi se ispunili uslovi za ulazak u EU 2004. Ove međunarodne organizacije i nevladine organizacije poput Transparency International-a su glavni monitori koji proveravaju da li je Slovenija uskladila praksu sa međunarodnim standardima antikorupcijske politike.

Glavne promene u pogledu borbe protiv korupcije u slovenačkom pravosuđu u poslednjoj deceniji

Iako je pravni okvir za sudstvo bio napredan i reforma stalno visoko na dnevnom redu Vlade, zabrinutost i dalje postoji u vezi sa stepenom nezavisnosti pravosuđa, kao i adekvatnosti zakonskih rešenja za sprečavanje korupcije u pravosuđu. Iako praktično ne postoje dokazi o korupciji među sudijama, kašnjenja u sudskim procesima su ozbiljan problem. Osim toga, broj krivičnih predmeta za korupciju u zemlji i dalje je veoma nizak :

 

GODINA BROJ PROCESA ZA KRIVIČNO DELO SVI KRIVIČNI
PROCESI KORUPCIJE
1997
19
37,173
1998
33
55,473
1999
56
62,836
2000
43
67,617
2001
58
74,795
2002
51
77,218
2003
54
76,643

Da bi promenila ovu tendenciju i ispunila svoje međunarodne obaveze, Slovenija je usvojila novi Krivični zakonik koji ima za cilj bolje definisanje krivičnog dela korupcije i poboljšanje pravosudnih institucija.

 Donošenje novog Krivičnog zakonika

Novi Krivični zakonik, koji je donet 2008, uveo je definicije pasivnog i aktivnog podmićivanja u javnom i privatnom sektoru koje ispunjavaju međunarodne i GRECO standarde. Time je, zapravo, proširen broj činjenica koje mogu da sačinjavaju dela opisana u novom zakonu. Ipak i danas, Slovenija mora da uključi i dela koja bi se odnosila na strane javne funkcionere koji su počinili krivično delo u Sloveniji i slovenačke državljane koji vrše krivična dela korupcije u inostranstvu.

Jačanje institucija

Stvaranje koordinacionog tela za borbu protiv korupcije

15. marta 2001, slovenačke vlasti su kreirale “Koordinacionu grupu zaduženu za sprečavanje korupcije”, međuresorno telo koje se sastoji od predstavnika ministarstava unutrašnjih poslova, finansija, ekonomije, kriminalističke policije, Kancelarije za sprečavanje pranja novca, Carinske i Poreske uprave, Vrhovnog suda i Javnog tužilaštva, revizorske komisije i Suda revizora. Takođe je oformljena i Kancelarija Vlade za prevenciju korupcije. Ona je zadužena za koordinaciju grupe, ali i svojih aktivnosti sa drugim nacionalnim i međunarodnim telima, kako vladinim, tako i nevladinim. Ona ima ovlašćenje da predlaže antikorupcijske mere određenim institucijama.

Policija

Što se tiče policije, Slovenija je načinila napor da se postepeno poveća broj policajaca u odeljenju za borbu protiv korupcije sekcije za organizovani kriminal Uprave policije.

Javno tužilaštvo

Slovenija je ojačala ulogu javnog tužioca, u pretkrivičnom postupku, kroz mogućnost usmeravanja istrage, ne samo u teoriji, nego i u praksi. Ona je usvojila jasna pravila koja policiji nameću obavezu da prijavi slučaj javnom tužiocu čim postoji dovoljno indicija da je krivično delo sa elementima korupcije moglo biti izvršeno. Od tog trenutka pa nadalje, policija nastavlja istragu pod isključivom nadležnošću javnog tužioca. Član 161, stav 2 Zakonika o krivičnom postupku navodi da javni tužilac može zatražiti od policije da izvrši određene istražne radnje u okviru određenih rokova. Štaviše, javni tužilac i generalni direktor policije potpisali su 10. decembra 2001. sporazum koji obavezuje tužioce i policijske službenike, propisujući, između ostalog, da je policija dužna da obavesti odgovornog tužioca o osnovanoj sumnji za krivično delo sa elementima korupcije u roku od tri dana i da policija mora da izvesti javnog tužioca o važnim merama koje su preduzete u krivičnim istragama, najmanje jednom mesečno. Osim toga, javni tužilac u njegovom ili njenom usmeravanju pretkrivičnog postupka, u skladu sa sporazumom, daje uputstva o proceduralnim pitanjima.

Slovenija je, takođe, poboljšala proces zapošljavanja tužilaca, zasnivajući ih na objektivnim kriterijumima koje određuju iskustvo, znanje i podobnost kandidata i procedurama oslobođenim političkog mešanja. Zakon o izmenama i dopunama Zakona o državnom tužilaštvu (SG broj 110/02), koji je Skupština usvojila 18. decembra 2002, uveo je velike promene. Prema ovom zakonu, tužioci se imenuju i promovišu na predlog Veća državnih tužilaca. Savet ima sedam članova, od kojih su svi državni tužioci; tužilac i njegov ili njen zamenik su uvek članovi, dok je jedan član imenovan od strane ministra pravde iz redova šefova tužilaštva okruga, dok četiri pripadnika biraju tužioci koji nisu na vodećim pozicijama. Predlog Saveta za imenovanje ili unapređenje tužioca dostavlja se ministru pravde, koji treba da ga odobri. U slučajevima imenovanja novog tužioca, ministar može odbiti predlog, ali je obavezan da ga odobri, ako Savet donese istu odluku ponovo sa dvotrećinskom većinom glasova svih članova. Ministar mora da dostavi predloge Vladi za konačnu odluku. Od 2006, Zakon o sprečavanju korupcije, takođe uključuje obavezu za državne tužioce da prijave svoje finansijsko stanje.

Sudije
Slovenačke vlasti su podigle svest među pravosudnim organima u vezi sa ozbiljnošću krivičnih dela korupcije i specifičnim teškoćama za njihovo otkrivanje i prikupljanje dokaza u slučajevima korupcije kroz oko 10 konferencija i seminara o prevenciji i otkrivanju korupcije u 2001. i 2002. godini. Ovi događaji su bili teorijske i praktične vežbe, organizovane od strane slovenačkih vlasti, kao i međunarodnih organizacija. U junu 2001, slovenačko Udruženje sudija je usvojilo novi Kodeks sudijske etike. Sudije prema Zakonu o sudijskoj službi, dopunjenom 2002. (SG 67/02), imaju obavezu da izveštavaju, na redovnoj osnovi, o svojoj finansijskoj situaciji Sudsko veće, administrativno telo sudija, u roku od mesec dana posle preuzimanja svoje dužnosti, a zatim svakih pet godina.

Aktuelno stanje korupcije u Sloveniji
Transparency International u svom izveštaju za 2012. je istakao da je slovenačko pravosuđe nezavisnije i efikasnije: postoji relativna finansijska stabilnost, smanjenje broja zaostalih predmeta i zadovoljavajući nivo integriteta sudija i sudske grane vlasti. Pored toga, postoji relativno efikasna kontrola nad radom izvršne i zakonodavne vlasti. Ipak, Slovenija i dalje mora da uloži napore u pojedinim oblastima. Sudske plate su u suprotnosti sa direktivama Ustavnog suda. Slovenija takođe treba da obrati pažnju na direktne uticaje i medijski pritisak na proces donošenja pravosudnih odluka. U izolovanim slučajevima još uvek postoje pretnje za bezbednost sudija i izrazi netolerancije prema ulozi pravosuđa. Postoji nedostatak nadzora nad radom sudija. Nivo poverenja javnosti u pravosuđe je i dalje relativno nizak (osim kada je reč o Ustavnom sudu). Na kraju, bilo je kašnjenja u reformama za efikasnije rešavanje pitanja iz krivičnopravne materije koja se odnose na korupciju.
Od donošenja novog Krivičnog zakonika iz 2008, broj krivičnih dela sa elementima korupcije snažno je porastao sa 18 u 2008. na 231 u 2009, što može da bude dobar znak bolje efikasnosti pravosudnog sistema kada se radi o  korupciji. Osim toga, slučajevi korupcije su brojniji i vidljiviji u javnoj sferi: mnogo slučajeva korupcije prijavljeno je i praćeno od strane slovenačkih medija. Jedan od glavnih primera su osuda bivšeg državnog sekretara Ministarstva ekonomije, Borisa Šuštarta i veliki korupcionaški skandal koji uključuje aktuelnog premijera, Janeza Janšu, koji je optužen da je primio mito od privatne firme (takozvani “slučaj Patrija”). Takođe možemo navesti presudu kojom je na kaznu zatvora od 17 meseci osuđen Ivana Zidar, vrlo uticajan privrednik u oblasti građevinarstva. I konačno, reforme u pravosuđu će napredovati, jer je GRECO odlučio da se bavi sprečavanjem korupcije u odnosu na članove parlamenta, sudije i tužioce, kao temu za svoj četvrti krug evaluacije. Velike promene u pravosuđu verovatno treba očekivati u bliskoj budućnosti u pogledu borbe protiv korupcije u Sloveniji.

Izvori:

GRECO
EU
Transparency International               by Benjamin Viennet & Slavko Arsović

 

Rumunija – pravosuđe i korupcija

Prema Rumunskoj studiji o sistemu nacionalnog integriteta, pravni sistem se pokazao kao slab stub tokom tranzicije. Rumunski pravni sistem je podeljen na tri nivoa, sa Vrhovnim sudom i javnim tužiocem. Vrhovni savet sudske uprave predstavlja pravosuđe ispred drugih državnih organa i garantuje njegovu nezavisnost. Ovo telo takođe čuva integritet pravosudnih organa i brine o sudskoj infrastrukturi.

 Reforma pravosudnog sistema

Reforme su bile retke i teške tokom većine perioda tranzicije. U poslednjih  nekoliko godina,  proces približavanja i pristupanje Evropskoj uniji su se pokazali kao stimulativni ubrzanju i poboljšanju reformi u pravosuđu. Proces se pokazao kao delotvoran u nekim poljima, kao što je primećeno od strane EU u izveštaju o Rumuniji iz maja 2006. godine, koji je prepoznao „dobar napredak“ u celokupnoj reformi pravosudnog sektora, ali je takođe primećeno da je potreban oprez prema neetičkom ponašanju. Posebno u 2004. i 2005. godini, učinjene su važne pravosudne reforme, najpre izmena ili usvajanje novih zakona, uključujući tri koji se tiču sudske uprave, organizacije sudstva i sastavu Visokog saveta sudstva.

Pravne reforme su se ticale problema nezavisnosti pravosuđa, što se pokazalo kao kritičan problem od revolucije 1989. godine. Na primer, izmene zakona iz 2005. godine su prenele odgovornost za sprovođenje pravosudnog budžeta sa Ministarstva pravde na Visoki savet sudstva, na snazi od 2008. godine, u cilju obezbeđivanja pogodnih operacionih i kadrovskih uslova za rad. Savet je sačinjen od devet sudija i pet tužilaca, izabranih od strane svojih kolega. Prema zakonu u Savetu su takođe ministar pravde, predesdnik Vrhovnog suda, tužilac, i dva predstavnika građanskog društva izabranih od strane senata.

Način na koji je sistem strukturisan garantuje nezavisnost sudstva. Prema istraživanju od strane TI Rumunija iz septembra 2005. godine, 78 odsto sudija smatra da je pravosudni sistem nezavistan ali ne „potpuno nezavistan“. Sudije navode da osećaju pritisak na svoje odlučivanje od strane medija, članova parlamenta, državnih organa i ekonomskih interesa, dok tužioci navode da se osetili pritisak u hierarhiji tužilaštva, posebno od glavnih tužilaca.

Iako je vođenje pravosudnog sistema preneto na Vrhovni savet sudstva, to se događa u stanju kontinuirane strukturalne slabosti, kao na primer nedovoljan broj zaposlenih u sudstvu, i niski profesionalni standardi sudija.Popitanju integriteta, Rumunija poseduje sudski etički kodeks od 2001. godine, a u 2005. godini usvaja etički kodeks za sve zaposlene u pravosudnom sistemu, i jedna je od prvih zemalja u regionu koja je usvojila takav pravilnik.

ODGOVORNOST U SUDSTVU

Korupcija i manjak transparentnosti u odnosima između građana i zaposlenih u sudstvu su takođe sistematični. Postojeći zakoni o pravosudnim standardima su dovoljni da sankcionišu korupciju od strane sudija i tužilaca, ali primena zakona kasni. Analiza građanskih pritužbi, koju je sproveo TI Rumunija, pokazuje da u nekim situacijama savet ne prati slučajeve do okončanja, već ih prenosi na sudove ili kabineta tužilaca da budu rešeni. Ovo se događa čak i ako se pritužba odnosi na disciplinski prekršaj, a ne samo na pravni prestup. Ako se zaključi da je pritužba neosnovana, savet odgovara sa pro forma pismom, odbijajući pritužbu bez preciznog objašnjenja zašto sudija koji je predmet pritužbe nije odgovarao za određeni postupak.

Pravni sistem sporo reaguje na pravno tumačenje člana 20 (3) Ustava kao i člana 6 (1) Evropske konvencije o ljudskim pravimma. Oboje nazlažu  razumni rok za rešavanje slučajeva, uzimajući u obzir kompleksnost slučaja, koji se ne poštuje uvek u rumunskom pravosudnom sistemu. Posetioci centra TI Rumunija su spominjali više primera  žalbi i disciplinskih postupaka koji se provlače kroz pravosudni sistem posle više godina.

Još jedan razlog za kašnjenje je i česta promena zakona.  Problem je pogoršan time što sudovi dobijaju pristup pravnim tekstovima sa zakašnjenjem, što vodi do proglašavanja presuda koje nisu u skladu sa novim zakonom i koje uzrokuju žalbe na presudu.

Uprkos nekolicini pokušaja da se sistem pravnog tumačenja presuda standardizuje, rumunsko pravo je neusaglašeno, sa mnogobrojnim nepredvidivim presudama i raznim pravnim tumačenjima u različitim sudovima – a nekad i u istom sudu. U izradi je zakon koji bi trebao da pruži smernice u cilju objedinjavanja pravnog tumačenja, i da garantuje odgovarajuću ravnotežu između samostalnosti sudija i povećane predvidivosti njihovih presuda.

SUKOB INTERESA

Od 2003. godine striktiniji propisi o sukobu interesa su sprečili sudije da se nađu u kompromitujućim situacijama, uključujući i postupanje u slučajevima gde je zastupljena rodbina do četvrtog kolena. Gde sukobi interesa još uvek postoje, posetioci centra su spominjali slučajeve kriminalne prirode, kao na primer trgovanje uticajem, gde su porodične i druge veze korišćene da utiču na presude. Od 600 slučaja koje je centar primio, 190 su bili dovoljno ozbiljni da bi se pravno gonili.

Dve najčešće pritužbe su se ticale nerazamatranja dokaza i kršenja sudske procedure, a mnogi klijenti su tvrdili da je ovakvo ponašanje proizvod sukoba interesa. Sukobi interesa i drugi promašaji su još češći zbog nedovljnog broja sudija i tužilaca. Prema statistici Vrhnog saveta sudstva iz juna 2006. godine potrebno je 7,253 sudija i tužilaca u pravosudnom sistemu. Samo 89 posto sudijskih i 78 posto tužilačkih mesta je popunjeno, dok je 22 408 393 slučaja čekaju na okončanje.

DISCPLINSKI POSTUPCI ZA SUDIJE

Sistem za osiguranje integriteta sudija i tužilaca je još jedna stavka u borbi protiv korupcije. U 2004. godini nadležnost za disciplinske mere je zvanično prešla iz sistema u kome su sarađivali Ministarstvo pravde i Vrhovni saveta sudstva, isključivo Visokom savetu sudstva. Kapacitet za paraćenje učinka sudija i njihovo disciplinovanje ipak treba da bude konsolidovani jer pitanja vezana za integritet nastavljaju da budu problematična.

Savet je sačinjen od dva komiteta koji istražuju prekršaje i zloupotrebe, jedan za sudije a drugi za tužioce. Mora odamh iskoristiti svoje ingerencije da sprovodi nadzor nad integritetom sudija i tužilaca ako je sudstvo da povrati poštovanje u očima društva. Kada država izgubi tužbe u Evropskom sudu za ljudska prava, primorana je da plaća odštetu svojim građanima koji su povređeni kroz greške sudija. Međutim, efekat ove kazne je ublažen zato što je plaća Ministarstvo finansija, a tako stvara trošak poreskim obveznicima. Ovakvo stanje umanjuje mogućnost Saveta da spreči sudije da zloupotrebljavaju svoju moć.

Zakonom je određeno prekršajna, krivična i disciplinska odgovornost za štetu koja proizlazi iz neispravnih ili nepravednih presuda. Što se tiče finansijske odgovornosti sudija, zakon jedino dozvoljava potraživanje finansijske kompenzacije jedino kada se ustanovi da je sudija kriv za neispravno presuđivanje. Slično tome, prethodni Zakon o krivičnoj proceduri je omogućavao Ministarstvu finansije da inicira proces protiv sudija odgovornih za gubitke države.Novizakon, iz jula 2006. godine,izmenio je Zakon o krivičnom postupku i učinio započinjanje procesa protiv sudija obaveznim, za greške u krivičnim procesima. Ovo je korak ka uspostavljanju odgovornosti sudija za odluke koje donose i mogao bi da poboljša integritet celokupnog pravnog sistema.

Pristupanje Evropskoj uniji i potreba da se napravi pravni okvir koji odgovara evropskim standardima pravde, prouzrokovao je duboku i brzu reformu pravosuđa i zakona vezanih za pravosudni sistem. U 2004. godini tok reformi se ubrzao, ali monitoring od strane EU, sve češći i detaljniji, prikazivao je teškoće sa kojima se suočavao pravosudni sistem. Za većinu prihavćenih mera, Ministarstvo pravde je imalo koristi od tehničke podrške EU u vezi zakonskih rešenja koji mogu da smanje nivo korupcije.

Po pitanju transparentnosti, dok su aktivnosti tužilaca i sudova jako vidljivi u slučajevima koji se tiču javnih ličnosti, ima vrlo malu razumevanja za pristup osnovnim informacijama, kao što su kontakt detalji registra. U takvoj atmosferi takozvanja “medijska pravda” može uticati na nezavisnost sudova i na pretpostavku nevinosti.

Iako se sam pravosudni sistem buni da se politčko mešanje i pritisak na rad sudija i dalje dešava, Vrhovni savet sudstva nema kapacitet i volju da istinski odbrani nezavisnost i reputaciju pravosudnog sistema, i da izgradi sistem koji bi osiguravao nezavisnost sudstva.  Sa pozitivne strane, Vrhovni savet sudstva radi na rešavanju problema ljudskih resursa u sudstvu praveći strategiju za rešavanje ovog problema.

Što se tiče uloge pravosudnog sistema u sankcionisanju korupcije, primećen je povećan broj započetih istraga, uključujući i protiv visoko pozicioniranih zvaničnika. Ipak, potreba za skupštinskim odobrenjem kada se istražuju poslanici je bitna smetnja pravosudnom sistemu. Skupštinska praksa je da u najmanju ruku usporavaju istrage, ako ih skroz ne spreče. Tako da i ako postoje presude za korupciju, broj konačnih presuda je još uvek mali i pretežno se odnosi na srednje rangirane službenike. Razlozi koji stoje iza ovog stanja nisu potpuno jasni: loš kvalitet istraga i dokaznog materijala ili loš učinak pravosudnog sistema.

 

by Barbara Peron & Alex Jeremić

(osnovni izvor: Transparency International)

Hrvatska – pravosuđe i korupcija

             Brojne neuspešne reforme devedestih godina nastavljaju da opterećuju rad hrvatskog pravosuđa koje je u velikoj meri bilo politizovano dok je Hrvatska bila deo SFRJ. Mnogim političkim neistomišljenicima je bilo suđeno i mnogi su proglašeni krivima u procesima koji su bili politički motivisani. Istovremeno, privredni kriminal je retko gonjen zato što su rukovodeća lica i direktori bili pripadnici stranke na vlasti, i tako su bili pod zaštitom svojih kolega. Početkom devedesetih godina nova vlada uvodi promene u sve aspekte života, uključujući i sudstvo. Mnoge sudije napuštaju svoje pozicije za veće plate u privatnom sektoru ili zato što su se zameril novom režimu.

Sudovi su otežano funkcionisali tokom četvorogodišnjeg Domovinskog rata a nerešeni predmeti su se nagomilavali. Podmićivanje, sa ciljem da se slučajevi što brže reše, je bilo rasprostranjeno, mada je bilo teško ustanoviti da li se korupcija u pravosuđu u ovom periodu pogoršala jer u dobu komunizma nije bila praćena, niti je bilo slobodne štampe i opozicije da je rasvetljuju.

U pravnom sistemu Republike Hrvatske, prema opservaciji Transarency International nedostaje transparentnost. Prema istraživanju ove organizacije 37% stanovnika Hrvatske smatra da su napori Vlade da se suzbije korupcija efektivni, dok 28% njih stoji na suprotnom stanovištu. Pri tome 57% građana smatra da su se poslednjh godina napori Vlade u ovom smislu povećali, 10% njih zastupa suprotno stanovište, dok 33% smatra  da je stanje ostalo isto.

U martu 2006. godine Sabor je usvojio Nacionalni program za suzbijanje korupcije koji navodi da je vlada svesna razmera korupcije i smatrala to kao odlučujući faktor koji utiče na pristupanje Hrvatske Evropskoj uniji. Evropska Komisija je navela loš učinak sudstva kao jednu od najvećih prepreka bržem pristupanju EU a izveštaj Evropske komisije iz novembra 2005. godine je naveo korupciju kao ozbiljnu pretnju društvu. Komisija je predložila Hrvatskoj da osnuje interne kontrole u svim sektorima administracije da istražuje slučajeve korupcije, zasnovano na principima odgovornosti  i transparentnosti.

Priroda i veličina problema

Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da Hrvati smatraju pravosuđe kao jedan od najkorumpiranijih sektora u zemlji. Istraživanje od strane TI (Transparency International) takođe pokazuju da postoji percepcija  viskog nivoa korupcije u pravosuđu. Po neki slučaj otkriven od strane medija ili civilnog sektora daju neki ideju o prirodi korupcije u pravosuđu. U septembru 2006. Godine Ured za suzbijanje korupcije i organiziranog kriminaliteta (USKOK) podigao je optužbe za mito, prevaru, i zloupotreba službenog položaja protiv Zvonimira Josipovića, bivši predesdnik i sudija opštinskog suda u Gvozdu. Optužen je za primanje mita  vrednog do $4000 USD od stranaka u sudskom sporu da bi ubrzao postupak. Istraživanje u njegovo poslovanje počelo je 2005. godine kada je ustanovljeno da poseduje imovinu u visini HRK 1,4 miliona ($240 000 USD).

Još jedno merilo nivoa korupcije u pravosuđu je baza podataka pritužbi sastavljena od strane Centra za pravno savetovanje i zastupanje (“Advocacy and Lega Advice Centre”), osnovanog do strane “Transparancy International” u 2004. godini, kao služba građanima koji su doživeli korupciju. Do kraja 2006. godine, polovina pritužbi ticala se korupcije u pravosuđu. Većina se ticala presuda koje su podnosioci pritžbi smatrali iznenađujućim ili nelogičnim. Druga česta primedba je bila to da sudija nije započinjao slučaj do isteka zakonski propisanog roka bez ikakvog opravdanja ili objašnjenja.

Udruga hrvatskih sudaca prepoznaje određeni nivo korupcije među svojim članovima, ali paze da ograniče šta se podrazumeva kao korupcija. „Pogrešne odluke“, prema predsedniku, Đuri Sessi, „ispravljaju viši sudovi i pogrešna odluka ne znači korupcija.“ Do sada je samo jedan sudija osuđen za korupciju. Juraj Boljkovac je osuđen na zatvorsku kaznu od tri i po godine zbog primanja mita u iznosu od 15,000 eura da bi obezbedio puštanje pritvorene osobe. Postupak protiv Boljkovca je pokrenut u junu 2002. godine  i trajajo je duže od tri godine. Prema Državnom sudbenom vijeću (DSV), telo koje postavlja i prati rad sudija, još pet članova pravosudnih tela su bili pod istragom za korupciju sredinom 2006. godine.

Zastoj u bavljenju sa navodnom korpucijom od strane sudija je u duhu letargije koja vlada u pravosudnom sistemu. Broj nerešenih slučajeva se održava na oko million već nekoliko godina i tek počinje da opada. Prema statističkim podacima ministarstvu pravde bilo je 1,5 miliona nerešenih slučajeva u u 2005. godini. Većina ovih su bili kriminalne prirode i stagnirali su na najnižem nivou sudstva, opštinskim sudovima. Jedan od razloga  je veliki obrt sudija 90ih godina i njihova zamena sa manje iskusnim kolegama.

Jedan broj skorašnjih optužbi se tiče stečajnih postupaka. U februaru 2006. godine kancelarija javnog tužioca je optužila nekoliko sudija u višem privrednom sudu u Zagrebu za proneveru, ali su optužbe poništene pošto je DSV odbio zahtev da im se obustavi imunitet. Kako se skandal razvijao, novine su počele da izveštavaju o neobičnim odlukama visokog privrednog suda, kao na primer odluka da se zajme pare od firmi koje su u stečajnom postupku. U slučaju Zagrebačke firme Derma, firma je pozajmila 3,5 miliona kuna ($600 000 USD) višem privrednom sudu za renoviranje sudnice, i ako je bila u sred stečajnog postupka.

Kada je postupak, koji je počeo 1992. godine konačno okončan 2001., dug suda je misteriozno otpisan. Druge optužbe vezane sa stečajne postupke uključuju i navodno udrživanje između sudija i administratora suda, na štetu poverilaca i dužnika.

Pokušaji obuzdavanja korupcije u pravosuđu

Vlast je pokušala da poboljša pravosudni sistem od kada je Hrvatska postala nezavisna, stavljajući akcenat na oslobađanje sudova od članova postavljenih političkom linijom. Međutim uticaj politike na process imenovanja se nastavlja zbog lošeg sprovođenja. Osnivanje Državnog sudbenog vijeća da odlučuje o imenovanju i disciplinovanju sudija i državnih tužilaca su pratili ozbiljni nedostatci. Prva greška je kašnjenje sa osnivanjem tog tela. Podzakonski akti koji regulišu rad DSVa su odobreni u junu 1993. ali nisu sprovedeni do novembra 1994. godine, što znači da su pozicije ostajale nepopunjene više od godinu dana. Još kritičniji je bio proces biranja članova.

Zakon nalaže da imenovanje u petnaestočlano telo izvršava Vrhovni sud, Ministar pravde, glavni državni tužilac, Hrvatska odvjetnička komora i pravni fakulteti. Svaki od njih je dao svoje predloge, ali većina je bila odbijena; glavni državni tužilac je predložio 13 od finalnih 15 kandidata. DSV je kritikovan zato što je imenovao sudije po političkoj zbog njihove političke podobnosti. Još jedna reforma nalaže da sudije mogu da ostanu na svojim funkcijama doživotno do penzonisanja, nakon isteka petogodišnjeg probnog perioda, a ne da polažu ispite svake tri godine, što je bio slučaj do 1996. godine. Ovo nije bitno uticalo na rešavanje zasostalih predmeta  niti je povećalo efikasnost sudija, mada je eliminisalo mogućnost korupcije od strane sudija koji nisu prošli ispit.

2005. godine Ministarstvo pravde uvelo je digitalni katastar nepokretnosti, koji je povećao javni pristup evidenciji i odstranio mogući izvor korupcije. Nacionalni program za suzbijanje korupcije iz 2006. godine sadrži poglavlje o pravosuđu, zdravstvu, lokalnoj samoupravi, politici i javnoj administraciji, privredi i nauci, obrazovanju i sportu. Što se tiče pravosuđa, program ističe niz mera prevashodno sa ciljem povećanja transparentnosti i efikasnosti, na primer publikovanjem svih presuda i rasporeda tako da javnost može videti kriterijume po kojima sudije dobijaju određene predmete. Još jedan uslov je da sudije i javni tužioci moraju da prijave svoju imovinu. Program nalaže duboko ispitivanje problema korupcije, mehanizama kontrole unapređivanja sudija i neprestano obrazovanje po pitanju etike, za sve zaposlene u pravosudnom sistemu.

 

Zaključak

            Nemoguće je precizno oceniti nivo korupcije u pravosuđu u Hrvatskoj, ali dovoljno se zna da bi se moglo odlučiti o tome kako bi se mogli eliminisati sistemski nedostatci koji doprinose fenomenu korupcije. Predstavnici pravosuđa poriču da korupcija postoji u sistemu, i citiraju statistike koji podržavaju njihove tvrdnje: od početka 1990. godina jedino je jedan sudija bio osuđen za počinjane krivičnog dela iz korupcije. Ipak, javnost je često iznenađena presudama koje nemogu biti objašnjene osim da je korupcija uticala na odluku.

Povećana transparentnost i uslov da sudije objasne svoje odluke bih moglo da doprinese rešavanju problema korupcije u pravosuđu, bilo stvarne ili zamišljene. Poverenje javnosti je nisko i razumavnje o tome kako se presude donose je otežano kroz nerazumne procese, pogotovo na nivou nižih sudova. Vrhovni sud objavljuje svoje presude na internet, ali većina nižih sudova to ne čini. Još uvek je teško dobiti objašnjenje presuda i ako javnost zvanično ima prava da prisustvuje većini suđenja.

by Barbara Peron & Alex Jeremić

(osnovni izvor: Transparency International)