Evropski sud za ljudska prava – odabrani slučajevi

sud1

 

 

 

 

 

 

Mariana Marinescu protiv Rumunije (predstavka br. 36110/03)

Aplikant, gđa Mariana Marinesku rođena je 1949. godine i živi u Oradei. U odnosno vreme bila je sudija u Okružnom sudu Bihor, specijalizovana za reviziju stečajnih postupaka i likvidacije. Oktobra 2000. dva zvanična likvidatora su podnela krivičnu prijavu za primanje mita i zloupotrebu službenog položaja protiv nje. Optužili su je da im je tražila novac da bi ih zadržala na toj poziciji i za nezakonitu prodaju imovine kompanije u likvidaciji.

Tokom istrage tužilac je ispitao svedoke u odsustvu optužene, uključujući i S.I, koji je rekao da je bio zainteresovan za kupovinu date kompanije. Gđa Marinesku se pojavila pred tužiocem kako bi dala uvodnu izjavu. Takođe se susrela i sa dvojicom svedoka u prisustvu svojih advokata. 17. maja 2001. je suspendovana sa dužnosti po naredbi Ministarstva pravde. Zahtevala je saslušanje svedoka i izveštaj sudski određenog veštaka, ali bez uspeha.

Javni tužilac je tražio pritvor za optuženu u toku trajanja suđenja i izdao nalog za njeno hapšenje nakon što se nije pojavila na otvaranju istrage. 21. jula 2001. je napustila zemlju, žaleći se da je istraga nefer i da trpi preveliki pritisak tužioca.

Kasnije je bila odsutna, a suprug i advokat su je zastupali pred sudom. Oštećenje strane, zajedno sa svedocima, su bile ispitane na prvoj instanci od strane tužbe i odbrane. Izjava pod zakletvom koju je dao svedok S.I, koji nije bio u stanju da se, zbog zdravstvenih razloga, pojavi pred sudom, je iščitana. U svetlu mogućeg uticaja supruga gđe Marinesku na svedoke, samo oni delovi izjave S.I. koji su se slagali sa prethodnim izjavama dati tužiocu su uzeti u razmatranje. Decembra 2001. optužena je osuđena na 11 godina zatvora zbog primanja mita i zlupotrebe službenog položaja.

U žalbi koju je podnela na tu odluku, tvrdila je da je medijska pažnja koja je tom slučaju data uticala na sudsku nepristrasnost i žalila se na proceduralne nepravilnosti. U odluci od 29. maja 2003. Vrhovni sud je odbacio njen pravni lek.

Septembra 2003. smeštena je u zatvor visoke bezbednosti 2005. je prebačena u Targsor zatvor, zatim u Movila Vulpii rehabilitacioni centar u januaru 2007, a nakon toga u junu 2007. nazad u Targsor. Žalila se na uslove u pritvoru, uključujući prenaseljenost zatvora, lošu hranu i loše higijenske uslove. Oktobra 2007. je puštena na uslovni otpust. Pozivajući se na član 3 Evropske konvencije o ljudskim pravima žalila se na loše uslove u pritvoru, a pozivajući se na član 1 konvencije i 3 (d) žalila se na narušavanje prava na pravično suđenje, jer nije imala priliku da ispita svedoka S.I, na osnovu čijih izjava je osuđena za zloupotrebu službenog položaja.

Slučaj je oktobra 2003. dospeo pred Evropski sud za ljudska prava u Strazburu.

Odluka suda

Član 3

Sud je odbacio deo navoda iz predstavke koji se tiču uslova boravka u pritvoru pre juna 2007. na osnovu zasterlosti (član 35 stav 1 i 4) i razmotrio uslove pritvora u Tagsoru od juna 2007.

U svojoj ćeliji je imala između 1,89 i 2 m2 prostora, od čega je deo bio zauzet nameštajem. Sud je zabeležio i da je u neodređenom vremenskom periodu morala da koristi tuševe napolju.

Sud je pozdravio napore rumunskih vlasti da se poboljšaju uslovi u zatvorima i zaključio da nije bilo namere sa njihove strane da se ponizi osuđenica. Sud je, takođe, razmotrio pomenute uslove koje je osuđenica podnosila oko godinu i 4 meseca, što je prouzrokovalo patnju inherentnu uslovima takvog zatočeništva, te jednoglasno zaključio da je došlo do povrede člana 3.

Član 6

Samo deo izjave svedoka S.I. date pod zakletvom koju je dao odgovarajući na pitanja advokata optužene je uzet u razmatranje – deo koji potkrepljuje izjavu datu u istrazi i izjave drugih svedoka.

Sud je razmotrio ispitivanje S.I. od strane advokata optužene i zaključio da gđa Marinesku nije imala ‘’odgovarajuću priliku’’ da dovede u pitanje izjave svedoka date tokom istrage.

Međutim, presuda je bila bazirana na svedočenju tokom suđenja i materijalni dokazi su bili razmotreni u svetlu pozitivnih propisa koji regulišu procesu likvidacije.

Stoga pravo na pravično suđenje nije bilo narušeno na način koji zaštitu ovog prava obezbeđuje član 6. Sud je zaključio da nije bilo povrede člana 6 stav 1 i 3 (d).

 

Jiga protiv Rumunije (predstavka br. 14352/04)

 

Optuženi Dan Jiga, rumunski građanin, rođen 1961, živi u Reginu, u Rumuniji. U svojstvu generalnog direktora u Ministarstvu poljoprivrede, bio je optužen za trgovinu uticajem i primanje mita, te je lišen slobode. Pozivajući se na član 3 konvencije (koji zabranjuje nehumano i degradirajuće postupanje) i član 5 stav 3 (pravo na slobodu i sigurnost), žalio se na uslove, dužinu i neopravdano produžavanje pritvora. Na osnovu člana 6 stav 2 (pravo na pravično suđenje) dalje je tvrdio da su izjave vrhovnog javnog tužioca, kampanja u medijima i obaveza nošenja zatvorske odeće narušile pretpostavku nevinosti.

Član 6 stav 2

Izjave javnog tužioca (kancelarije za borbu protiv korupcije) i kampanja u medijima

U skladu sa pravom na slobodu govora i saopštavanje informacija, vlasti su bile ovlašćene da obaveste javnost u vezi sa bilo kojim objektivnim elementima sudskog postupka, pod pretpostavkom da su to činili diskretno i uzdržavajući se od prejudiciranja sudske odluke.

Sud je razmotrio izjave anti-korupcijskog tužioca koje su se odnosile na slučaj i ustanovio da iste nisu formalno proglašavale gdin-a Jigu krivim. Takođe, izjave su date van formalnog sudskog postupka.

Naime, ovaj slučaj je bio široko propraćen u štampi zbog pozicije optuženog u kontekstu borbe protiv korupcije, što je važno pitanje i za vlasti i za javnost jer nije bilo nikakvih nagoveštaja da je vlast instruirala kampanju u medijima. Sudovi pred kojima je ovaj slučaj rešavan su bili sastavljeni samo od profesionalnih sudija, koji su sposobni da ignorišu sve sugestije sa bilo koje strane. Ovaj deo žalbe je stoga bio odbačen kao neutemeljen.

Nošenje zatvorske odeće u sudu

Ustanova za izvršenje krivičnih sankcija nije imala obavezu da obezbedi različit tretman za osuđene i optužene osobe u pritvoru i svaka mera koja je odnosi na pritvorena lica mora nije smela povrediti pretpostavku njihove nevinosti.

Pojavljivanje optuženog u zatvorskoj odeći na sudu je bilo protivno važećim propisima i nije bilo opravdano. Šteta po gdin-a Jigu je bila utoliko veća što se njegov saoptuženi D.F. pojavljivao na saslušanjima u civilnoj odeći, što je pojačalo utisak o krivici gdin-a Jige.

Stoga je sud zaključio da je došlo do narušavanja prava na pretpostavku nevinosti, garantovane članom 6 stav 2.

 

Galjano Đorđi protiv Italije (predstavka br. 23563/07)

 

Optuženi, Mario Galjano Đorđi, italijanski državljanin, rođen 1949, živi u Milanu. Bio je inspektor u imigracionom birou u policiji Milana. 1988. je bio optužen da je obavezivao ili podstrekavao određeni broj stranih državljana koji su tražili dozvolu boravka da mu plate određene svote novca kako bi dobili papire i izmenio sadržaj zapisnika sa izjavom stranog državljanina u kojoj on osuđuje ovakvo postupanje policijskog službenika. 22. juna 1990. gospodin Đorđi je bio osuđen odlukom Okružnog suda u Milanu na 4 godine i 6 meseci zatvora.

26. maja 1990. gdin Galjano Đorđi se žalio na odluku pred Apelacionim sudom koji je, u svojoj odluci od 29. novembra 1993, potvrdio njegovu odgovornost samo u vezi sa nekim delovima optužnice i stoga je umanjio njegovu zatvorsku kaznu na 3 godine i 8 meseci za primarno delo, kao i za krivotvorenje.

24 Decembra 1993. gdin Galjano Đorđi je uložio pravni lek pred Kasacionim sudom. U svojoj presudi od 29. septembra 1994, sud je ukinuo presudu Apelacionog suda.. U svojoj presudi od 1. marta 1994. Apelacioni sud je, nakon što je reklasifikovao optužnicu kao podmićivanje,  ocenio optužnicu kao zastarelu za to delo, ali ga je osudio za krivotvorenje, osuđujući ga na kaznu zatvora od godinu dana i zabranjujući mu da obavlja javnu funkciju godinu dana kao dodatnu kaznu.

Gdin Galjano Đorđi se žalio na osnovu zakona, na osnovu koga je Kasacioni sud, u svojoj presudi od 7. oktobra 1997, ukinuo presudu Apelacionog suda, na osnovu toga što je poziv za sud bio ponovo uručen protivzakonito. U presudi od 11. juna 1998. Apelacioni sud je odlučio da je optužnica za primanje mita zastarela i kaznio je gdina Galjano Đorđija na godinu dana zatvora i godinu dana zabrane obavjlanja javnih funkcija. 2. oktobra 1998. on je uložio žalbu na osnovu zakona koji nije uzet u obzir presudom od 14. aprila 1999.

16. oktobra 2001, na osnovu tzv. Pinto zakona od 24. marta 2001, koji je uveo specijalnu proceduru za zahtevanje obeštećenja za narušavanje prava na suđenje u razumnom roku, gdin Đorđi je uložio žalbu pred Apelacionim sudom u Breši, tražeći 60 miliona lira – 30.987 eura – na ime materijalne i nematerijalne štete koju je navodno pretrpeo. U odluci od 21. februara 2002. Apelacioni sud je utvrdio da je došlo do narušavanja člana 6 stav 1 samo zbog vremena koje je proteklo između odluke Okružnog i Apelacionog suda i nije odlučio o bilo kakvoj kompenzaciji za navodnu materijalnu i nematerijalnu štetu budući da gdin Galjano Đorđi nije dokazao da vreme trajanja postupka jeste prouzrokovalo bilo kakvu nematerijalnu štetu.

Kasacioni sud koji je usvojio pravni lek, presudio je 24. oktobra 2003. da po optuženog nezadovoljavajući ishod suđenja nije, sam po sebi, uzrokovao nematerijalnu štetu u vezi sa trajanjem i sadržinom optužnice. Vratio je slučaj pred Apelacioni sud u Breši, koji je u presudi od 21. jula 2004. odbacio zalbu na osnovu toga što gdin Galjano Đorđi nije potkrepio svoju tvrdnju o nematerijalnoj šteti i što je prolongiranje bilo u njegovom interesu očekujući da dođe do zastarelosti. Njegov sledeći pravni lek Kasacionom sudu bio je odbačen 6. decembra 2006.

Oslanjajući se posebno na član 13 (pravo na efektivan pravni lek), gdin Galjano je tvrdio da “Pinto zakon” nije obezbedio procedure koja garantuje efektivno pravno sredstvo, jer propisuje vrlo stroge uslove za ostvarivanje naknade štete i predug rok da bi se suđenje smatralo takvim da nije u razumnom roku.

Slučaj se našao pred Evropskim sudom za ljudska prava 31, maja 2007.

Član 6 stav 1

Sud je ponovio da je svrha tada novo uvedenog kriterijuma “značajne povrede prava” za prihvatljivost predstavke uvedenim Protokolom 14 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima  da omogući brže odbacivanje slučajeva koji nisu meritorni i da sud može da se skoncentriše na svoju misiju u obezbeđenju zakonske zaštite prava garantovanih zakonom. Sud je ustanovio da zbog trajanja procesa, Apelacioni sud je 11. juna 1998. ustanovio da je optužnica zastarela što je dovelo do značajnog umanjenja kazne za gdina Galjano Đorđija jer je optužnica vodila strožijoj kazni. U tim okolnostima sud je smatrao da je smanjenje kazne smanjilo i štetu koja bi u suprotnom bila prouzrokovana produženim trajanjem procesa. Takođe, sud je je našao da je pitanje trajanja krivičnog procesa bilo ispitivano u dva navrata – pred Apelacionim sudom (presude od 21, februara 2002. i 21. jula 2004.) i pred Kasacionim sudom (presuda od 24. oktobra 2003.) u skladu sa Pinto aktom. Gdin Galjano Đorđi se obratio Kasacionom sudu usled odbijanja Apelacionog suda da mu dodeli materijalnu nadoknadu. Stoga je slučaj bio dalje ispitan pred domaćim sudom. Na osnovu stava da gdin Galjano Đorđi nije pretrpeo “značajnu štetu” u vezi sa njegovim pravom na suđenje u razumnom roku i s obzirom na to da je slučaj propisno ispitan pred domaćim sudom, sud je proglasio njegovu žalbu neosnovanom.

Sud je istakao da je ukupno trajanje “Pinto procesa” (pred Apelacionim i Kasacionim sudom i u delu sprovođenja odluke) ne bi trebalo, u principu, da premaši dve godine i 6 meseci. Pošto Pinto procedura daje pravo na kompenzatorni pravni lek u skladu sa kojim se može dobiti obeštećenje za predugo trajanje procesa, država je trebalo da pokaže posebnu revnost u takvim slučajevima, kako bi se povreda što brže ustanovila i kako bi što brže došlo do obeštećenja.

Nakon prolongiranja postupka koje je pripisivano samom optuženom, Pinto proces je trajao 4 godine i 2 meseca pred dve sudske instance, ne uračunavajući izvršnu fazu (gdin Galjano Đorđi nije dobio obeštećenje), sud je utvrdio da je trajanje značajno premašilo “razuman rok”. Stoga, došlo je do povrede člana 6 stav 1.

by Brabara Peron, Slavko Arsović & Nikola Grujić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>