Hrvatska – pravosuđe i korupcija

             Brojne neuspešne reforme devedestih godina nastavljaju da opterećuju rad hrvatskog pravosuđa koje je u velikoj meri bilo politizovano dok je Hrvatska bila deo SFRJ. Mnogim političkim neistomišljenicima je bilo suđeno i mnogi su proglašeni krivima u procesima koji su bili politički motivisani. Istovremeno, privredni kriminal je retko gonjen zato što su rukovodeća lica i direktori bili pripadnici stranke na vlasti, i tako su bili pod zaštitom svojih kolega. Početkom devedesetih godina nova vlada uvodi promene u sve aspekte života, uključujući i sudstvo. Mnoge sudije napuštaju svoje pozicije za veće plate u privatnom sektoru ili zato što su se zameril novom režimu.

Sudovi su otežano funkcionisali tokom četvorogodišnjeg Domovinskog rata a nerešeni predmeti su se nagomilavali. Podmićivanje, sa ciljem da se slučajevi što brže reše, je bilo rasprostranjeno, mada je bilo teško ustanoviti da li se korupcija u pravosuđu u ovom periodu pogoršala jer u dobu komunizma nije bila praćena, niti je bilo slobodne štampe i opozicije da je rasvetljuju.

U pravnom sistemu Republike Hrvatske, prema opservaciji Transarency International nedostaje transparentnost. Prema istraživanju ove organizacije 37% stanovnika Hrvatske smatra da su napori Vlade da se suzbije korupcija efektivni, dok 28% njih stoji na suprotnom stanovištu. Pri tome 57% građana smatra da su se poslednjh godina napori Vlade u ovom smislu povećali, 10% njih zastupa suprotno stanovište, dok 33% smatra  da je stanje ostalo isto.

U martu 2006. godine Sabor je usvojio Nacionalni program za suzbijanje korupcije koji navodi da je vlada svesna razmera korupcije i smatrala to kao odlučujući faktor koji utiče na pristupanje Hrvatske Evropskoj uniji. Evropska Komisija je navela loš učinak sudstva kao jednu od najvećih prepreka bržem pristupanju EU a izveštaj Evropske komisije iz novembra 2005. godine je naveo korupciju kao ozbiljnu pretnju društvu. Komisija je predložila Hrvatskoj da osnuje interne kontrole u svim sektorima administracije da istražuje slučajeve korupcije, zasnovano na principima odgovornosti  i transparentnosti.

Priroda i veličina problema

Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da Hrvati smatraju pravosuđe kao jedan od najkorumpiranijih sektora u zemlji. Istraživanje od strane TI (Transparency International) takođe pokazuju da postoji percepcija  viskog nivoa korupcije u pravosuđu. Po neki slučaj otkriven od strane medija ili civilnog sektora daju neki ideju o prirodi korupcije u pravosuđu. U septembru 2006. Godine Ured za suzbijanje korupcije i organiziranog kriminaliteta (USKOK) podigao je optužbe za mito, prevaru, i zloupotreba službenog položaja protiv Zvonimira Josipovića, bivši predesdnik i sudija opštinskog suda u Gvozdu. Optužen je za primanje mita  vrednog do $4000 USD od stranaka u sudskom sporu da bi ubrzao postupak. Istraživanje u njegovo poslovanje počelo je 2005. godine kada je ustanovljeno da poseduje imovinu u visini HRK 1,4 miliona ($240 000 USD).

Još jedno merilo nivoa korupcije u pravosuđu je baza podataka pritužbi sastavljena od strane Centra za pravno savetovanje i zastupanje (“Advocacy and Lega Advice Centre”), osnovanog do strane “Transparancy International” u 2004. godini, kao služba građanima koji su doživeli korupciju. Do kraja 2006. godine, polovina pritužbi ticala se korupcije u pravosuđu. Većina se ticala presuda koje su podnosioci pritžbi smatrali iznenađujućim ili nelogičnim. Druga česta primedba je bila to da sudija nije započinjao slučaj do isteka zakonski propisanog roka bez ikakvog opravdanja ili objašnjenja.

Udruga hrvatskih sudaca prepoznaje određeni nivo korupcije među svojim članovima, ali paze da ograniče šta se podrazumeva kao korupcija. „Pogrešne odluke“, prema predsedniku, Đuri Sessi, „ispravljaju viši sudovi i pogrešna odluka ne znači korupcija.“ Do sada je samo jedan sudija osuđen za korupciju. Juraj Boljkovac je osuđen na zatvorsku kaznu od tri i po godine zbog primanja mita u iznosu od 15,000 eura da bi obezbedio puštanje pritvorene osobe. Postupak protiv Boljkovca je pokrenut u junu 2002. godine  i trajajo je duže od tri godine. Prema Državnom sudbenom vijeću (DSV), telo koje postavlja i prati rad sudija, još pet članova pravosudnih tela su bili pod istragom za korupciju sredinom 2006. godine.

Zastoj u bavljenju sa navodnom korpucijom od strane sudija je u duhu letargije koja vlada u pravosudnom sistemu. Broj nerešenih slučajeva se održava na oko million već nekoliko godina i tek počinje da opada. Prema statističkim podacima ministarstvu pravde bilo je 1,5 miliona nerešenih slučajeva u u 2005. godini. Većina ovih su bili kriminalne prirode i stagnirali su na najnižem nivou sudstva, opštinskim sudovima. Jedan od razloga  je veliki obrt sudija 90ih godina i njihova zamena sa manje iskusnim kolegama.

Jedan broj skorašnjih optužbi se tiče stečajnih postupaka. U februaru 2006. godine kancelarija javnog tužioca je optužila nekoliko sudija u višem privrednom sudu u Zagrebu za proneveru, ali su optužbe poništene pošto je DSV odbio zahtev da im se obustavi imunitet. Kako se skandal razvijao, novine su počele da izveštavaju o neobičnim odlukama visokog privrednog suda, kao na primer odluka da se zajme pare od firmi koje su u stečajnom postupku. U slučaju Zagrebačke firme Derma, firma je pozajmila 3,5 miliona kuna ($600 000 USD) višem privrednom sudu za renoviranje sudnice, i ako je bila u sred stečajnog postupka.

Kada je postupak, koji je počeo 1992. godine konačno okončan 2001., dug suda je misteriozno otpisan. Druge optužbe vezane sa stečajne postupke uključuju i navodno udrživanje između sudija i administratora suda, na štetu poverilaca i dužnika.

Pokušaji obuzdavanja korupcije u pravosuđu

Vlast je pokušala da poboljša pravosudni sistem od kada je Hrvatska postala nezavisna, stavljajući akcenat na oslobađanje sudova od članova postavljenih političkom linijom. Međutim uticaj politike na process imenovanja se nastavlja zbog lošeg sprovođenja. Osnivanje Državnog sudbenog vijeća da odlučuje o imenovanju i disciplinovanju sudija i državnih tužilaca su pratili ozbiljni nedostatci. Prva greška je kašnjenje sa osnivanjem tog tela. Podzakonski akti koji regulišu rad DSVa su odobreni u junu 1993. ali nisu sprovedeni do novembra 1994. godine, što znači da su pozicije ostajale nepopunjene više od godinu dana. Još kritičniji je bio proces biranja članova.

Zakon nalaže da imenovanje u petnaestočlano telo izvršava Vrhovni sud, Ministar pravde, glavni državni tužilac, Hrvatska odvjetnička komora i pravni fakulteti. Svaki od njih je dao svoje predloge, ali većina je bila odbijena; glavni državni tužilac je predložio 13 od finalnih 15 kandidata. DSV je kritikovan zato što je imenovao sudije po političkoj zbog njihove političke podobnosti. Još jedna reforma nalaže da sudije mogu da ostanu na svojim funkcijama doživotno do penzonisanja, nakon isteka petogodišnjeg probnog perioda, a ne da polažu ispite svake tri godine, što je bio slučaj do 1996. godine. Ovo nije bitno uticalo na rešavanje zasostalih predmeta  niti je povećalo efikasnost sudija, mada je eliminisalo mogućnost korupcije od strane sudija koji nisu prošli ispit.

2005. godine Ministarstvo pravde uvelo je digitalni katastar nepokretnosti, koji je povećao javni pristup evidenciji i odstranio mogući izvor korupcije. Nacionalni program za suzbijanje korupcije iz 2006. godine sadrži poglavlje o pravosuđu, zdravstvu, lokalnoj samoupravi, politici i javnoj administraciji, privredi i nauci, obrazovanju i sportu. Što se tiče pravosuđa, program ističe niz mera prevashodno sa ciljem povećanja transparentnosti i efikasnosti, na primer publikovanjem svih presuda i rasporeda tako da javnost može videti kriterijume po kojima sudije dobijaju određene predmete. Još jedan uslov je da sudije i javni tužioci moraju da prijave svoju imovinu. Program nalaže duboko ispitivanje problema korupcije, mehanizama kontrole unapređivanja sudija i neprestano obrazovanje po pitanju etike, za sve zaposlene u pravosudnom sistemu.

 

Zaključak

            Nemoguće je precizno oceniti nivo korupcije u pravosuđu u Hrvatskoj, ali dovoljno se zna da bi se moglo odlučiti o tome kako bi se mogli eliminisati sistemski nedostatci koji doprinose fenomenu korupcije. Predstavnici pravosuđa poriču da korupcija postoji u sistemu, i citiraju statistike koji podržavaju njihove tvrdnje: od početka 1990. godina jedino je jedan sudija bio osuđen za počinjane krivičnog dela iz korupcije. Ipak, javnost je često iznenađena presudama koje nemogu biti objašnjene osim da je korupcija uticala na odluku.

Povećana transparentnost i uslov da sudije objasne svoje odluke bih moglo da doprinese rešavanju problema korupcije u pravosuđu, bilo stvarne ili zamišljene. Poverenje javnosti je nisko i razumavnje o tome kako se presude donose je otežano kroz nerazumne procese, pogotovo na nivou nižih sudova. Vrhovni sud objavljuje svoje presude na internet, ali većina nižih sudova to ne čini. Još uvek je teško dobiti objašnjenje presuda i ako javnost zvanično ima prava da prisustvuje većini suđenja.

by Barbara Peron & Alex Jeremić

(osnovni izvor: Transparency International)

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>