Novine u ZKP

Novi Zakonik o krivičnom postupku, koji se nalazi na javnoj raspravi stručne javnosti, predviđa umesto dosadašnje sudske istrage takozvanu tužilačku istragu i uvodi značajne novine i izmene u krivično-procesno pravo Srbije, koje će ga učiniti bržim i efikasnijim.

„Novine u zakoniku daju u ruke javnom tužiocu ono što je sada u rukama istražnog sudije, da bi se krivični postupak učinio što efikasnijim“, izjavio je Tanjugu član radne grupe za izradu Nacrta novog ZKP-a Goran Ilić.
Pored toga, okrivljeni koji je ranije dobijao status svedoka saradnika i bivao oslobođen krivičnog gonjenja, prema novim rešenjima biće okrivljeni do kraja krivičnog postupka i moći će da mu se izrekne kazna isključivo prema sporazumu i nagodbi koje postigne sa tužilaštvom.

Prema novinama iz ZKP-a policija više neće moći da odredi takozvano „policijsko zadržavanje“ od 48 sati bez saglasnosti tužioca, a uvešće se obavezno preispitivanje optužnice na ročištu pred trojicom sudija, dodao je on. Uvodi se još jedan vanredni pravni lek – zahtev za zaštitu zakonitosti koji će moći da podnese i branilac pravosnažno osuđenog lica, a skraćeni postupci biće mogući i za krivična dela kažnjiva do osam godina zatvora. Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i sudija Ustavnog suda Srbije Ilić objašnjava tok krivičnog postupka i ukazuje na značajne novine. Javni tužilac će rukovoditi krivičnim postupkom, ali će za određene mere i radnje, kao što su određivanje i produženje pritvora, zatim pretres stana, morati da dobije odobrenje sudije za prethodni postupak, koji će umesto sadašnjeg istražnog sudije preuzeti ulogu kontrolora poštovanja prava i sloboda“, naglasio je Ilić.  Prema njegovim rečima, dominacija javnog tužioca ogledaće se i u tome da će policija tokom postupanja biti neposredno pod njegovim nadzorom, kada je u pitanju pretkrivični postupak, prikupljanje dokaza, a naročito „policijsko zadržavanje“.

Policija će tako moći da zadrži osumnjičenog u roku od 48 sati samo uz odobrenje javnog tužioca ukoliko on već nije odredio zadržavanje, a na rešenje o zadržavanju odbrana ulože da žalbu sudiji za prethodni postupak, ukazao je profesor. Tokom istrage rukovodi tužilac i uz pomoć policije pribavlja dokaze, a po njenom završetku, ukoliko proceni da ima dovoljno dokaza tužilac može da podigne optužnicu.

„Optužnica je akt koji iznosi predmet pred sud, a jedna od novina je da se ona obavezno preispituje kako bi se utvrdilo ima li mesta suđenju ili ne i to pred većem od trojice sudija na ročištu, kome prisustvuju javni tužilac, okrivljeni i njegov branilac“, ukazao je profesor. Napomenuo je da se ročište održava u roku od 15 dana od prijema optužnice ako se okrivljeni nalazi u pritvoru, odnosno u roku od 30 dana ako je na slobodi. Pošto sasluša argumente i jedne i druge strane, sud ispituje koliko je optužnica utemeljena na zakonu i na dokazima i ako smatra da su potrebne neke korekcije zahteva od javnog tužioca da to uradi.

„Ideja novog ZKP-a je da se u što ranijoj fazi postupka odbace neutemeljene optužnice, odnosno u kojima nema dovoljno sumnje da je izvršeno krivično delo“, objasnio je profesor. Sudije nakon ročišta donose odluku kojom potvrđuju optužnicu, što znači da je to momenat kada se ulazi u sudsku fazu postupka koja predviđa suđenje, kazao je on. Ukoliko pak sudije zaključe da optužnici nema mesta oni je odbijaju i prema rečima Ilića, u toj situaciji se postupak okončava jer je sud zaključio da do suđenja ne može ni da dođe.

Kada postupak dođe do faze suđenja, Zakonik predviđa kao novinu održavanje pripremnog ročišta, koje će se na osnovu potvrđene optužnice odvijati samo pred predsednikom veća, bez prisustva javnosti, istakao je profesor. Predsednik veća zakazuje pripremno ročište u roku od mesec dana od potvrđivanja optužnice ako je optuženi u pritvoru, odnosno u roku od dva meseca ako je na slobodi i poziva tužioca i odbranu da se izjasne šta je za njih sporno, a šta nije. Polje rasprave se tako na glavnom pretresu koji će uslediti ograničava na situacije koje su sporne za obe strane, ukazao je profesor napominjući da, ako je sve sporno – onda će se o svemu raspravljati na glavnom pretresu. Ako su pak javni tužilac, optuženi i njegov branilac postigli sporazum o priznanju krivičnog dela u odnosu na neke tačke optužnice, predsednik veća će zakazati pripremno ročište za deo optužnice koji nije obuhvaćen tom nagodbom (tim sporazumom).

Ono što se na pripremnom ročištu utvrdi kao nesporno za stranke, neće se više dokazivati na sudu, naglasio je profesor. Suđenje je, prema njegovim rečima, postavljeno tako da se strankama daje primat i dobijaju dokaznu inicijativu – one predlažu dokaze i izvode dokaze, a sud se pomera u drugi plan.

Po donošenju prvostepene presude, sledi žalbeni postupak, koji prema novim rešenjima sužava obavezu suda da po službenoj dužnosti ispituje povrede zakona. Sud će, prema tome, ispitivati presudu ako postoji indicija da je reč o povredama koje bi, ukoliko bi se utvrdilo da postoje, bile od koristi za okrivljenog. Značajna novina je uvođenje vanrednog pravnog leka u korist okrivljenog.
„Kada presuda postane pravnosnažna, zahtev za zaštitu zakonitosti po sadašnjem režimu može da podnese samo javni tužilac, a Nacrt predviđa da će pod odgovarajućim uslovima moći da ga podnese i okrivljeni preko svog branioca. Zakonik sadrži i pojedine postupke koji se nazivaju skraćeni.

Prema rečima Ilića, ideja je da se sudiji pojedincu poveri da vodi skraćeni postupak za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do osam godina, po pojednostavljenoj proceduri.
U okviru tog skraćenog postupka predviđeno je nešto što je u Zakoniku nazvano „ročište za izricanje krivične sankcije“.  „Na tom ročištu, ako su dokazi nesporni, a tužilac smatra da za to ima osnova, on može da predloži da sudija okrivljenom izrekne odgovarajuću sankciju koja je blaža od one koja bi po zakonu mogla da se izrekne“, naveo je profesor. Ukoliko se okrivljeni tome ne protivi, sudija pojedinac to može da prihvati, dodao je Ilić i istakao da je ta mogućnost „nešto što je u interesu okrivljenog, ukoliko mu dokazi ne idu u prilog“.

S druge strane se, kako je ukazao, dobija mogućnost da se na efikasan i brz način završe postupci bez nepotrebnog trošenja vremena na suđenje i na izvođenje dokaza. Što se tiče svedoka saradnika uvodi se zapravo samo terminološka razlika, koja je bila neophodna, naglasio je Ilić. Zakonodavac više ne zove „svedok saradnik“, optuženog koga javni tužilac smatra za potencijalnog saradnika, već pravi razliku između okrivljenog saradnika i osuđenog saradnika. Da bi neko dobio status okrivljenog saradnika, on prethodno mora da prizna krivično delo za koje je optužen i njegovo ime ostaje na optužnici do kraja procesa. Pored toga, okrivljeni saradnik mora da govori istinu na sudu i neće moći da koristi povlastice običnog svedoka (da ne kaže sve što zna i ne odgovara na pitanja koja bi njega ili njemu bliske osobe izložile krivičnom gonjenju). Za razliku od svedoka saradnika, okrivljeni saradnik će s tužiocem sklapati sporazum o svedočenju, o čemu će konačnu odluku donositi sud. „Zakonikom je predviđeno da će u sporazumu jasno i detaljno biti precizirane obaveze javnog tužioca i okrivljenog.

Ako ispuni svoje dužnosti i izgovori pred sudom sve ono što je izneo pred tužiocem, okrivljenom se garantuje ishod koji već zna od trenutka kada je stavio potpis na sporazum, odnosno vrstu i visinu kazne”, objasnio je Ilić. Moguće je takođe da se okrivljeni saradnik nagodi s tužiocem i za oslobađanje od kazne, kako su do sada prolazili svedoci saradnici. U slučajevima kada se prvostepeni postupak završi osuđujućom presudom i u skladu sa sporazumom, više sudske instance mogu okrivljenom saradniku da ukinu, odnosno izreknu strožu kaznu od one koju mu je izrekao prvostepeni sud, naglasio je Ilić. Osuđeni saradnici moći će sa zaključe sporazum sa tužiocem i kada se već nalaze na izdržavanju sankcije i tako izdejstvuju ublaženje kazne, naveo je Ilić i podsetio da iako takva mogućnost postoji i u starom Zakoniku, ona do sada nije korišćena. “Sporazum sa osuđenim saradnikom tužilac može da sklopi kada proceni da on ima saznanja o krivičnom delu organizovanog kriminala ili ratnih zločina koje nije rasvetljeno, kao da bi njegov iskaz bio ključan za dokazivanje”, ukazao je profesor. Osuđeni saradnik ne sme da bude optužen ili osuđen za to delo. Ukoliko u tom postupku tužilac izdejstvuje osuđujuću pravosnažnu presudu, on ima obavezu da u roku od mesec dana podnese sudu zahtev da se osuđenom ublaži kazna kako je to predviđeno sporazumom.
U starom Zakoniku nema ograničenja koliko kazna može da se umanji, a nove odredbe ostavljaju mogućnost i potpunog oslobađanja od kazne, napomenuo je profesor i dodao da i ovaj sporazum mora da potvrdi sud.

ZKP uvodi novinu da status saradnika iz redova osuđenih mogu da dobiju, pored osuđenih za krivična dela organizovanog kriminala i ratnih zločina, i lica osuđena za dela „klasičnog kriminala“.
Osuđeni saradnici ne mogu da budu organizatori kriminalnih grupa, kao ni osuđeni na maksimalne kazne od 40 godina zatvora.Ideja zakonodavca je da se na ovaj način omogući efikasnije vođenje krivičnih postupaka za dela iz organizovanog kriminala i ratnih zločina i da se olakša njihovo dokazivanje, istakao je Ilić.

Izvor: propisi.net  http://www.propisi.net/index.php?option=com_content&view=article&id=257:2010-09-27-13-24-30&catid=1:latest-news&Itemid=76

Novi ZKP primenjuje se od 15. januara 2012. za krivična dela organizovanog kriminala, dok će se za ostala krivična dela primenjivati od 15. januara 2013.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>